Svaka naša laž, Srebrenica, Kosovo, Crna Gora, Rusija, svaka naša kolektivna mržnja, ujedno su stranputice naše ekonomske, strateške, regionalne, socijalne budućnosti.
Piše: Nikola Samardžić
Upravo je krenula je ruska invazija na Ukrajinu, i svaku rečenicu koju budem ispisivao gutaće mrak i besmisao.
Od 2004. u kontinuitetu, uzaludno sam upozoravao na novog kremaljskog bolesnika, i njegove ovdašnje saradnike, koji su u toj meri bili uspešni da je Srbija jedina država u Evropi u kojoj Putinova invazija, iz vizure njegove intimne patologije, ne bi imala smisla.
Srbija nije samo putinizirana, ona je dubinski razorena, izgubila svako racionalno, sistemsko i vrednosno uporište koje bi imalo smisla za budućnost.
Srbija je jedina evropska država, s Belorusijom, koja zvanično, do ovog trenutka, dok pišem, podržava Putinovu agresiju.
I Belorusija je zdravija od Srbije, u Belorusiji opozicija osuđuje Lukašenka koji je Putinu ustupio teritoriju, trupe i ono malo mozga.
Dok ovo pišem, opozicija spava, ili na Putinovom jastuku, ili u uverenju da će s Putinom menjati Srbiju.
Predaja je počela 2008. kad su Tadić, Koštunica, Dačić i Dinkić, uz sasluživanje Nikolića i Vučića, predali energetski sektor ruskoj državi, njenoj agenturi, i mafiji.
Cela aktuelna politička kasta mora pripasti prošlosti, ili će Srbija kao živi organizam, kao ideja i kao sistem, pripasti prošlosti.
Niko ne pita za cenu propalog Južnog toka, na nju su već nakalemljeni ruski i kineski krediti, i cela politička zajednica zaražena najgorim, najpodlijim, najotrovnijim političkim idejama.
Srbija je izgubila politički i kulturni identitet, utapajući se u Putinovu kriminalnu imperiju i njenu opštu zločinačku ideju.
Izbegavali smo da priznamo, da je u Srebrenici počinjen genocid, da smo bili u dubokoj zabludi, toliko sam se ogrešio da su svi moji potonji gestovi, u javnom okviru, bili besmisleni, gazili smo tenkovima Hrvatsku i Kosovo, da bi nas napustili, pobegla i Crna Gora koju Vučić pet godina unazad, uz podršku beogradske opozicione čaršije, crkve i Putinove agenture, priprema za sudbinu Ukrajine.
Sva velika, bolna iskušenja nedavne prošlosti jedina su budućnost koja nas očekuje dok ne smognemo hrabrosti da ih priznamo ne kako bismo se iskupili, jer je za to možda kasno, nama su potrebni hrabri i pametni stavovi za budućnost.
Svaka naša laž, Srebrenica, Kosovo, Crna Gora, Rusija, svaka naša kolektivna mržnja, ujedno su stranputice naše ekonomske, strateške, regionalne, socijalne budućnosti.
Uništavamo i životnu sredinu na isti način na koji se u javnoj sferi odbacuju nauka i nove tehnologije, reforme, unapređenje finansija, industrijske proizvodnje i tržišta, socijalna odgovornost.
Svaka greška, svako ogrešenje, svaki zločin iz nedavne prošlosti, od kninskih balvana do Vučićevog terora, svaki put smo napadali jednu imaginarnu Ukrajinu, a Putin je napao onu stvarnu.
Ponovo smo sami na pogrešnoj strani, 35 godina u košmaru bezumlja.
Ukrajina ne sme da se ponovi u Bosni ili Crnoj Gori. Putin neće priznati Kosovo jer bi to bilo suprotno svim njegovim zločinačkim namerama, ali će se postaviti pitanje priznavanja Srbije, ovakve.
(Autor je poznati srbijanski novinar. Tekst je izvorno objavljen u dnevnom listu Danas)
