"Neverovatno je da i američka administracija, posredstvom lokalne diplomatije, podržava kremaljsko-mafijaški projekat Otvorenog Balkana. Otvoreni Balkan je upravo odustajanje od evropske integracije".
Piše: Nikola Samardžić
Pre dve decenije počeo se koristiti termin BRIC za nove brzo rastuće ekonomije Brazila, Rusije, Indije i Kine, za koje se smatralo da će ujedno postati politički pandani demokratskom delu sveta. Ponašanje Kine u pandemiji, nasrtaji na institucije i slobode u Hong Kongu, pritisci na Tajvan i agresije Rusije na Ukrajinu, iskustva u domenu politike, bezbednosti i javnog zdravlja ukazala su da Kina i Rusija nisu pouzdani partneri, da ne poštuju demokratske norme i običaje, i postaju opasnost za opstanak čovečanstva. Globalni poredak je u procesu nestajanja.
Maligni uticaji Rusije i Kine naročito se osećaju u neintegrisanom ostatku Jugoistočne Evrope, bivša Jugoslavija bez Slovenije i Hrvatske, sa Albanijom. Rusija održava stanja zamrznutih sukoba, podstiče nove nacionalne i verske sukobe, izaziva strepnju i neizvesnost i nije posustala nakon agresije na Ukrajinu. Kina podstiče korupciju i politički ekstremizam. Svetska kriza iz ovdašnje vizure ima dodatno zabrinjavajuća svojstva. Budućnost je nejasna bez obzira na trenutno jedinstvo zapadnog sveta, koje ne mora ostati trajno opredeljenje, pred svim izazovima i iskušenjima. Zapadne diplomatije u regionu su trome, i dalje lišene vizija i alata njihovog sprovođenja, diplomatske strukture delimično korumpirane i pod dejstvom inercije populističke epohe Donalda Trampa i Angele Merkel. Nijedno važno pitanje nije otvoreno na novim osnovama, status Kosova, jedinstvo i funkcionalnost BiH, karakter režima u Srbiji i bezbednosni izazovi, podrivanje nezavisnosti Crne Gore. Na region se štaviše prenosi logika strateških pritisaka Rusije i Kine, koji su eskalirali agresijom na Ukrajinu i pretnjama Tajvanu. Neverovatno je, i u globalnom i u regionalnom kontekstu, da su Vučić, Rama i Abazović i dalje legitimni sagovornici Zapada.
Neverovatno je da i američka administracija, posredstvom lokalne diplomatije, podržava kremaljsko-mafijaški projekat Otvorenog Balkana. Otvoreni Balkan je upravo odustajanje od evropske integracije. Evropski zamor od proširenja potvrda je, upravo za Putina i sve njegove partnere, da EU ostaje bez snaga privlačnosti, da je besudna i neefikasna, u biti nejedinstvena, i da postoje alternative evropskom projektu. Svaka slabost Zapada multiplicira se u snazi ruskog malignog uticaja, na svakom preseku slabosti evropskih institucija i političkog autoriteta.
Nije dovoljno da se evropsko jedinstvo uspostavi samo u odnosu na agresiju Rusije na Ukrajinu. Baltik i jugoistočna Evropa su dve strateške tačke na kojima će Putin nastaviti da sprovodi svoje namere. Kako je Baltik integrisan, Švedska i Finska ulaze u NATO, Putin će razarati isto to evropsko jedinstvo zaustavljanjem evropske integracije Zapadnog Balkana. Crna Gora, koja je NATO članica, nije u stanju da revidira sve bezbednosne incidente Krivokapićeve vlade, a incidenti su vodili upravo odustajanju od NATO članstva i zaposedanju novih uporišta uticaja srpskih službi, podrazumevajući SPC.
Verovatno je da će evropsko jedinstvo vremenom jačati kako agresija Rusije u Ukrajini dobija i sve očiglednije genocidne crte. Rusko zaposedanje ukrajinske azovske i crnomorske obale postaje nov izazov za istočni Mediteran i Bliski istok. Ali su opravdanje strepnje od bilo kakvog oblika nove republikanske dominacije u američkoj federalnoj vladi. Bajdenovo obraćanje javnosti u Poljskoj, kad je bio dirljivo iskren, ili iskazana spremnost da brani Tajvan, takođe su poruke koje pozivaju na evropsko jedinstvo, iako su možda suviše lične, a evropski sistem se pre zasniva na složenim institucijama i zaštiti sloboda nego na personalizovanom liderstvu. Bajden je uputio upravo poruku evropskom lidestvu da zaostaje i za emocijama i za događajima. Ukoliko se SAD ponovo povuku u bilo koji oblik izolacionizma, evropsko jedinstvo biće ponovo na iskušenju koje ne obećava, u smislu trajanja i efikasnosti. Zasad, podrška odnosu prema Rusiji i Kini uživa podršku i jedne i druge partije u Kongresu. Napad Rusije na Ukrajinu najverovatnije je odložio napad Kine na Tajvan, koji bi sigurno dodatno opteretio američke i britanske snage pred potrebom da se Tajvan zaštiti, ako je već Hong Kong prepušten svojoj žalosnoj sudbini.
Svet je očigledno podeljen na demokratski i autoritarni tabor. Optimistična su očekivanja na Zapadu da će se Kina distancirati od Rusije pre svega zbog separatizama koje Rusija podstiče i ostvaruje u svome susedstvu. Kina će verovatnije ostati ideološki čvrsta, kakva je dok maltretira Šangaj i Peking sprovodeći doktrinu nultog kovida, zapravo uvežbava svoje vizije logorske zajednice, a takvom klimaksu teže svi totalitarni režimi. Utoliko pre će evropsko jedinstvo biti sve dragocenije, a svako ispadanje iz redova mobilisanih snaga koje brane i Evropu, ne samo Ukrajinu, postajaće manje prihvatljivo. Da li su u pitanju Nemačka, Mađarska ili Srbija, percepcije bezbednosti, koje se smenjuju kako protiču sati, a ne meseci i dani, pokazivaće sve manje strpljenja i razumevanja za bilo kakve ili bilo čije posebne razloge.
Svi vrednosni i kulturni kompromisi koji su ugrađeni u aktuelnu crnogorsku vladu postaju apsurdni i nepotrebni, kako je uloga Crne Gore osetljiva i u odnosu na prošlost i u odnosu na budućnost. Crna Gora je preuzela diskretnu, ali uspešnu ulogu podrške rušenju Miloševićevog režima krajem devedesetih, dok je branila svoje slobode, suverenitet, dostojanstvo i zdrav razum. Slična uloga, u odnosu na Vučićevu ulogu, i na sebe samu, nametnuta je kako se globalne podele reflektuju na istoj liniji razlika koje su delile Jugoslaviju. Srednji put za koji se Jugoslavija opredelila bio je štetan jer je Jugoslavija ostala neintegrisana u evropsko tržište i opšti politički i kulturni kontekst zajedničke ekonomije. I zato se raspala u nasilju umesto uzajamnim razumevanjem i dogovorom. Sve pogrešne odluke Jugoslavije pothranjivale su svako zlo koje se taložilo u beogradskim političkim, naučnim i kulturnim krugovima.
Svojim otezanjem da pridruživanjem sankcijama EU prema Rusiji zauzme politički stav koji je izričit, hrabar i moralan, Vučić podriva jedinstvo EU i pothranjuje Putinove namere. Zvanična i većinska Srbija ne žele ulazak u EU i NATO, mrze i preziru zapadnu civilizaciju, slobode, individualizam, kreativnost i jednaka prava za sve. Vučić je kreirao tu većinu, ona nije trajno stanje, mada je bliska mentalitetu gubitnika koji nameću sopstvene elite. Zato svaka Vučićeva politika mora biti poražena kako bi i Putin bio poražen, bez ostatka. Da će i takva odluka nastupiti i Vučiću je jasno, ali on nikad nije bio u stanju da se emancipuje od svoje porodice, koju je takođe uveo u javni prostor, od svoje prirodne socijalne sredine, od samoga sebe. Crna Gora neće pomoći Srbiji ako je njen novi premijer bude dalje uvlačio u košmar Vučićeve putinofilije, korupcije i odustajanja od civilizacije. Ulazak Crne Gore u EU jedini je preostali putokaz za Srbiju koja se opredeljuje za Vučića i kad se bori protiv Vučića. Opozicija je samo njegov komični odraz u ogledalu. Sve ličnosti koje dominiraju javnim prostorom, od SANU do glumišta i estrade, Putinova su kopnena invazija u ovome delu sveta.
(Tekst je izvorno objavljen na crnogorskom portalu Gradski.me)
