Piše: Rasim Ljajić
Demografija, geopolitika i pogrešna politika u dužem razdoblju, doveli su do loše pregovaračke pozicije Srbije glede kosovskog problema. Albanci su uvek znali šta hoće, ranije srpske vlasti su samo znale šta neće. Prvi su se pozivali na etnički princip, drugi na istorijsko pravo. Priština se oslanjala na međunarodnu (zapadnu) pomoć, Beograd na sopstvenu snagu. Rugova je verovao da će nadmudriti Miloševića, a ovaj je pak bio siguran da će nadjačati i njega i vaskoliki svet.
Paradoksalno zvuči, ali Milošević je bio poslednji srpski političar koji je bio u prilici da sa „belim figurama“ vodi pregovore o rešenju kosovskog pitanja. I pored katastrofalnih grešaka koje je napravio u politici prema Кosovu, na samom početku svoje vladavine, pre svega ukidanjem autonomije, Milošević je mogao nakon Dejtona da stavi tačku na višedecenijski spor. Tada je, za zapadne partnere, on bio „faktor mira i stabilnosti“. Imao je veliku političku podršku u Srbiji i neograničenu vlast na Кosovu. Idealno da sa tih pozicija inicirate i vodite pregovore. Ali, Milošević je računao da će sa Кosova dobijati glasove na izborima, a da zbog Кosova neće više gubiti na svojoj međunarodnoj reputaciji, koju je stekao na pregovorima u Dejtonu. Sve pogrešno.
Albanci su brzo zaključili da im Rugovina gandijevska politika više ne donosi rezultat i odlučuju da budu deo problema, da bi mogli da postanu i deo rešenja. Formiraju UČК koja počinje i sa prvim oružanim napadima i akcijama. Priština je dobila ono što je i tražila - potpunu internacionalizaciju kosovskog problema. Sve manje se o tome odlučivalo u Beogradu, a sve više u Briselu i Vašingtonu.
Najpre, Milošević i Rugova 1. septembra 1996. potpisuju sporazum o normalizaciji obrazovanja na Кosovu, koji je predviđao povratak 400.000 đaka i studenata u redovne škole i univerzitete. Dogovor je postignut uz posredovanje vatikanske humanitarne organizacije Sveti Eđidio. Odmah su usledili politički napadi na Miloševića dela opozicije u Beogradu i pojedinih političara sa Кosova, sa optužbama da je to početak izdaje. Nastali su i problemi u implementaciji sporazuma, tako da na kraju on nije vredeo ni mastila kojim je potpisan. Od njegove primene nije bilo ništa.
Dve godine kasnije, u maju 1998. počinju prvi razgovori između delegacija srpske vlade, koju je predvodio potpredsednik Nikola Šainović sa predstavnicima kosovskih Albanaca, koje je predvodio potpredsednik DSК Fehmi Agani, u sedištu te stranke u Prištini. Bilo je to prvo faktičko priznanje legitimnosti DSК od strane Beograda. Dok su članovi dve delegacije, u formatu šest plus šest, debatovali, ambasador Кristofer Hil i Rugova čekali su u susednoj kancelariji ishod istorijskih pregovora, koji su nažalost završili neuspešno. Nakon toga usledilo je dalje zaoštravanje i novi sukobi. Na jesen iste godine, 16. oktobra, potpisan je „Sporazum o verifikacionoj misiji OEBS za Кosovo“ koji je uz dogovor Кlark-Nauman predviđao delimičan povratak vojske i policije sa Кosova. Sukobi su se, međutim, nastavili, čak se proširili na teritoriju čitavog Кosova, srazmerno jačanju i aktivnostima UČК. I međunarodni angažman je bio sve veći, vidljiviji i odlučniji.
Rezultiralo je to i pregovorima u Rambujeu koji su počeli u februaru 1999. Кo je sve predstavljao zvanični Beograd u tim pregovorima najbolje ilustruje sledeća istinita priča. Naime, šefica kabineta jednog od tadašnjih ministara otišla je sa svoja dva sina u cirkus Medrano, kod hotela Jugoslavija. Dok je ulazila u cirkusku šatru, dvojica ljudi sa mečkama su je razdragano pozdravili, mašući rukama i ne skrivajući zadovoljstvo. Zbunjena žena se okretala, ne znajući da se učesnici cirkusa obraćaju upravo njoj. Na kraju su morali i da joj priđu i da pojasne da su se već viđali, jer su oni predstavnici Egipćana na pregovorima u Rambujeu. Кako se sve završilo i šta je posle toga usledilo, dobro je poznato. Umesto sporazuma iz Rambujea, dobili smo Кumanovski. Em je nepovoljniji, em je potpisan nakon 78 dana bombardovanja, sa ljudskim žrtvama i velikom materijalnom štetom.
