Izjava ministarke za evropske integracije u Vladi Srbije Tanja Miščević o tome da bi Srbija mogla da ispuni sve uslove za članstvo u Evropskoj uniji do 2025. godine, ne samo da je nerealne, već je i tragikomična.
Da bi se ispunili svi neophodni zahtevi za nešto manje od godinu i po dana, potreban je ogroman rad, trud i zalaganje, uz bezuslovno, iskrenu i više nego očigledno izraženu volju i želju za takvim ishodom. Na stranu spremnost EU da primi nove članove. Čak da je Brisel i spreman za takav iskorak posle isuviše dugog vremenskog posta po ovom pitanju, teško da bi Srbija tako nešto mogla da uradi. Srbija to ne želi!
Većinska Srbija, prezentovana kroz aktuelnu vlast, nije za članstvo u EU. Za takav stav, kriva je, pre svega, vlast, pa tek onda možemo da pričamo i o nekoj manjoj krivici EU. Srbija da želi članstvo u EU, kao što je to nekada želela, možda bi već bila član ili barem nadomak tog članstva. Na prstima jedne ruke možemo da izbrojimo stranke koje to bezuslovno žele. Isto važi i za predstavnike vlasti. Njih gotovo da više i nema.
Upravo je taj podatak jedan od najvećih rezultata vlasti Aleksandra Vučića u proteklih 11 godina. Nikada za ovih 11 godina nije ispustio priliku da “oplete” po EU, Briselu, Zapadu. Za sve ovo vreme, čvršće se drži za rusku čizmu i kineski zid nego što bi voleo da Srbija postane članica moderne evropske zajednice.
Srbija dijeli lekcije cijeloj Evropi
Šta je to Vučić uradio da bi EU približio građanima Srbije? Apsolutno ništa. Umesto toga, vezivao je sebe i celu državu sve čvršće uz Rusijom, energetskom zavisnošću, i za Kinu, besmislenim kreditima. U Srbiji se sve glasnije priča o tome da je zvanični Beograd tražio neke ustupke po pitanju vraćanja kineskih kredita i da je, umesto očekivanog razumevanja kineskih partnera, dobio takav šamar da mu se obrazi i dan danas tresu.
Srbija, pri tom, najveći ekonomski benefit i dalje ima od EU. Da ne govorimo o bespovratnim sredstvima koja su iz EU data Srbiji. Ima i kredita, mnogo toga se danas u Srbiji gradi zahvaljujući EU, a da ne govorimo o broju ljudi koji su zaposleni u preduzećima koja su u vlasništvu kompanija iz EU.
Da pomenemo još jednom odnos Srbije prema sankcija EU Rusiji. Srbija uporno odbija, deli lekcije celoj Evropi o nekoj privrženosti međunarodnom pravu… Uporno Beograd izbegava odgovor na pitanje kako to želi u EU, a ne želi da podrži spoljnu politiku prema ratu u Ukrajini. Najveći paradoks leži u tome da je Srbija uvela sve sankcije koje je EU uvela protiv određenih država, samo ne Rusiji. I to možda najviše govori ili o tome da je Vučić skroz okrenuo svoju politiku ka Moskvi, ili da je toliko zavisan od Vladimira Putina da takav korak ne sme da preduzme. I ne radi se tu samo o gasu. To pitanje je, verovatno, mnogo komplikovanije i personalizovanije nego što mislimo.
Vučić je u temelje srpske diplomatije usadio ciglu inata kojim se sve više rukovodi, gde god to da je moguće. Tako je u inat Zapadu na mesto šefa BIA postavio Aleksandra Vulina, osvedočenog rusofila i idolopoklonika pomenutog Putina. Sada je sebe, iz ovog ili onog razloga, doveo u situaciju da je srpski šef državne bezbednosti jedini na svetu pod sankcijama SAD.
Vučić nikada nije prestao da sedi na dve stolice. Mnogo manjom površinom je uvek sedeo na onoj briselskoj i to nikada nije krio. Bez obzira na deklarativnu odrednicu o tome da je put u EU jedini izbor Srbije i da ne postoje druge stolice, Vučić vešto govori o tome da se Srbija neće odreći svojih istorijskih prijateljstava sa Rusijom i Kinom. Ta prijateljstva mnogo koštaju današnju Srbiju, a na kraju će je možda koštati i članstva u EU.
Evropa glasno šuti
Ono što Vučić dobro zna i što godinama zloupotrebljava to je blagonaklon stav Brisela, pa i Vašingtona, konkretno prema njemu i njegovoj vlasti. Vučić je 11 godina na vlasti i nikada se nije suočio sa jasnom i nedvosmislenom osudom međunarodne javnosti za ono što radi. Srbija je danas kandidat za članstvo u EU bez institucija, demokratije, slobodnih medija, zemlja u kojoj hara državno organizovan kriminal, korupcija i netolerancija na svaki vid drugačijeg mišljenja od onog koje svakodnevno obelodanjuje Vučić. U Srbiji se dans progone novinari kao i devedesetih. Evropa i svet i dalje glasno ćute po svim ovim pitanjima.
EU sve to toleriše zbog toga što i dalje veruje da će Vučić da uradi ono što je obećao kada je preuzimao vlast, a to je bilo – Mi ćemo to da završimo. Misli se na Kosovo. Ne treba kriviti EU, jer za 11 godina vlasti u Srbiji se nije pojavila alternativa Vučiću, sposobna da izdrži sve njegove napade, kampanje i grozote sa čime se svako ko je pokušao susreo.
Elem, Srbija odavno nije iskreno na evropskom putu. Vlast je učinila sve što je mogla da poverenje građana Srbije u EU, kao i želja za članstvom, bude na nikada nižem nivo. Upravo zato je izjava ministarke Miščević potpuno nerealna i predstavlja samo još jednu u nizu lažnih stavki ove vlasti. U krajnjoj liniji niko nam u Srbiji nije kriv do mi sami koji smo dozvolili da se ovako nešto desi.
