"Ideja Otvorenog Balkana, predstavljena kao svjež pokušaj da se riješe problemi zapadnog Balkana, bizaran je i podmukao projekat. Radi se o prevari koja iza želje za ekonomskom saradnjom krije velikodržavne projekte. Ta inicijativa služi Srbiji da zavlada onim prostorom koji zove Velika Srbija. Neke dobiti je prepoznala i Albanija. Pritisci na Crnu Goru da se priključi sve su jači. Moramo im se suprotstaviti", piše za portal Antena M Boško Crnojević.
"Da bi se ušlo u sagledavanje Otvorenog Balkana, potrebno je staviti tu inicijativu u kontekst koji joj daje smisao. Zemlje zapadnog Balkana hrle ka Evropskoj uniji. Taj put je, međutim, spor, pun prepreka. Crna Gora je najviše odmakla. Srbija je daleko iza. Ostale zemlje ni na horizontu ne vide članstvo u EU.
Ideju da dok idu ka zajedničkom cilju mogu olakšati i sebi i Evropskoj uniji predstavila je Angela Merkel 2014. godine, pokrenuvši Berlinski proces. Šta je njegov cilj?
Da zemlje zapadnog Balkana usvoje pravila i standarde Evropske unije, da moderniziraju i osnaže svoje ekonomije, istovremeno se povezujući u više oblasti. Jedan od ciljeva je i stvaranje zajedničkog tržišta, po pravilima EU. Berlinski proces želi također doprinijeti pomirenju i rješavanju svih problema u odnosima među državama zapadnog Balkana.
Na svemu ovome zajednički radi mnoštvo veoma važnih aktera. Najprije Evropska komisija, Evropska služba za vanjske poslove i država koja predsjedava Unijom. Zatim Njemačka, Francuska, Poljska, Italija, Austrija, Slovenija, Hrvatska i Velika Britanija. Tu su i međunarodne institucije: Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska banka za investicije, i druge regionalne institucije poput Regionalnog centra za saradnju (RCC).
Konkretni projekti koji proističu iz Berlinskog procesa se tiču vladavine prava, sigurnosti, migracija, infrastrukturne povezanosti i održivog razvoja. Jasno je da se radi o prioritetima iz samog integracionog procesa. Nije tako, međutim, za Otvoreni Balkan.
U tom projektu ne učestvuje ni jedna od pomenutih institucija i država, članica i nečlanica EU. Samo tri nerazvijene balkanske države.
Zašto je pokrenut objašnjava predsjednik Vučić u autorskom tekstu u dnevnom listu „Politika“, objavljenom 1. augusta prošle godine. Istovremeno, pažljivom čitaocu daje sasvim dovoljno razloga zašto je treba izbjeći.
Po njemu, Otvoreni Balkan je potreban kao ključ da bi zemlje zapadnog Balkana izašle iz čekaonice za članstvo i stvorile same ono što bi dobile unutar EU. On sumnja da Brisel zaista želi priključiti Uniji zapadni Balkan.
Kaže da Evropa želi ovaj region „onoliko koliko je potrebno da ne pravimo probleme“. Dodaje da je EU „nerijetko rastrzana unutarnjim razlikama, borbom protiv onih koji ne žele prihvatiti sve moderne uzuse tzv. zelene agende“. Smeta mu njen „džihadistički“ pristup vladavini prava, za koji kaže da je često licemjeran. Dakle, EU je za njega licemjerna i on ne vjeruje u mogućnost članstva.
U istom tekstu on dodaje da su u Evropi tekle rijeke krvi, baš kao na Balkanu. Evropljani su imali snage posle Drugog svjetskog rata, kaže Vučić, da naprave iskorak i stupe u ekonomsku saradnju da bi zaboravili tešku prošlost, pa se pita zašto ne bi i Balkan. Šta promiče ovoj logici?
Dogovor Francuske i Njemačke se zasniva na priznanju krivice. Njemci znaju šta su skrivili. Srbija nikada nije priznala krivicu za ratove vođene za ostvarenje projekta Velike Srbije. Ne priznaje genocid u Srebrenici, niti zločine počinjene u drugim djelovima bivše Jugoslavije. Njeni funkcioneri govore da su Srbi uvijek i svuda – žrtve.
U tekstu se kaže da je Srbija vjerovala u mitove o sopstvenoj snazi i izgubila sve. Zatim kaže da je dvijehiljaditih Srbija pristajala na svakojaka poniženja. Misao završava tezom da se Srbija izvinjavala za sve što jeste ali i nije počinila. Dakle izvinjenje za zločine je za Vučića – poniženje.
Srbija koja kaže da ništa nije kriva i da je Zapad odlučan u namjeri da je ponizi nije odmakla od Miloševića ni makac. Takva Srbija hoće da integrira Balkan. Milošević je takođe htio nešto slično. Umjesto formalnih poziva je slao tenkove. Ono što nije moglo tada, Vučić se nada da može sada, ali drugim načinima.
U svom tekstu predsjednik Srbije kaže da je Otvoreni Balkan prvi projekat koji je dobar za cijeli region. Svaka od ostalih regionalnih inicijativa, čak i Berlinski proces, je znači loša. Šta je onda to drugačije što nudi Otvoreni Balkan?
