Grad je ponovo disao, ali sa ožiljcima rata

Slađan Tomić i Grujica Andrić


Vest da je posle gotovo četiri godine zvanično završena opsada glavnog grada Bosne i Hercegovine, Nada Cvitešić čula je preko radija, dok se u autobusu vozila iz Crne Gore prema rodnom Sarajevu.

„Kada sam došla, poljubila sam zgradu u kojoj sam živela", seća se tog 29. februara 1996.

„Bila sam presrećna", dodaje Cvitešić za BBC na srpskom.

Bio je to kraj 1.425 dana duge opsade, jedne od najdužih u modernoj istoriji, a za Nadu - novi početak.

Iako joj je posao u Crvenom krstu omogućavao da povremeno može da izađe iz grada na koji je u proseku dnevno padalo 329 granata, Nada je to retko činila.

Za tri i po godine pod opsadom snaga Vojske Republike Srpske (VRS), u Sarajevu je ubijeno više od 11.500 ljudi, od čega 1.601 dete.

„Nije bilo sigurnog mesta.

„Svako je mogao da pogine ili bude ranjen bilo gde i bilo kada" navodi se u presudi Sudskog veća Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju kojom je nekadašni general VRS Dragomir Milošević osuđen na 33 godine zatvora.

Pred Tribunalom su za opsadu Sarajeva osuđeni i bivši politički i vojni vođa RS, Radovan Karadžić i Ratko Mladić.

Štampa je dan kasnije pisala da su otvoreni putevi ka Zenici i Tuzli, čime je opsada Sarajeva i zvanično okončana.

„Federalna policija i međunarodne mirovne snage uspostavile su kontrolu nad sarajevskim predgrađima.

„Time je Sarajevo dobilo punu slobodu kretanja prema ostatku zemlje", piše dnevni list Oslobođenje 1. marta 1996.

„Euforija se osećala u Sarajevu.

„Više nije bilo oružanih sukoba ni u gradu, ni u njegovoj okolini", kaže Aleksander Ivanko, tadašnji portparol Misije Ujedinjenih nacija u BiH i Međunarodnih policijskih snaga, za BBC na srpskom.

Iako je grad bio u ruševinama, radosti je bilo i među odraslima i među decom.

Jedna od njih, Nirvana Imamović, imala je osam godina kada je počeo rat u BiH, tokom kojeg je ubijeno više od 100.000 ljudi.

Mnogih detalja se ne seća, ali pamti da je u sopstvenom gradu bila izbeglica, jer se sa roditeljima morala preseliti sa Dobrinje u drugi kraj Sarajeva.

Često je maštala o njenoj sobi i igračkama, jer joj je kao devojčici, kaže, u godinama opsade najviše nedostajala igra.

„Zamišljala sam da s drugaricama razmenjujem salvete i da se igramo lateksa (lastiša)", kaže Imamović za BBC na srpskom.

Imala je 12 godina kada joj je otac rekao da konačno mogu da se vrate kući.

„Sve je bilo zbunjujuće i nestvarno - istovremeno kraj nečega strašnog i početak nečega što još ne razumem", seća se Nirvana.

Na licima prolaznika Ivanko je prepoznavao ponos i samopouzdanje „kakvo nije video tokom rata".

„Zgrade su bile uništene, struja, voda i grejanje gotovo da nisu postojali, hrane je bilo, ali izbor je bio veoma ograničen", priseća se UN zvaničnik.

„Kako se vreme popravljalo, kafići su počeli da rade, neki su imali i bašte na otvorenom.

„Sve više ljudi, napokon bez straha da će biti pogođeni, sedelo je napolju, pilo kafu i smejalo se", opisuje.

Još pamti sreću Sarajlija.

„Opsada Sarajeva je napokon bila završena", kaže.

Tog i narednih dana Edvard P. Džozef, tadašnji američki vojni zvaničnik koji je služio u snagama IFOR-a u Ilidži, primetio je dve atmosfere u dva Sarajeva, kaže on za BBC na srpskom.

„Olakšanje i neverica u dotad opkoljenom Sarajevu i brz povratak prividu normalnog života", opisuje današnji predavač Meril centra za spoljnu politiku američkog univerziteta Džons Hopkins.

U tadašnjem Srpskom Sarajevu, ratnoj prestonici Republike Srpske koja je od 1992. do 2004. nosila taj naziv (današnje Istočno Sarajevo), Džozef je primetio „strepnju i ogorčenost", posebno u oblastima grada koje su Dejtonskim sporazumom iz Republike Srpske premeštena u Federaciju BiH.

„Nikada neću zaboraviti ogorčenost jednog Srbina, vulkanizera koji je bio primoran da se preseli u Rogaticu 1996, pošto ga je, kao i mnoge druge Srbe, vlast Republike Srpske naterala da napusti Sarajevo.

„Proklinjao je sudbinu zato što je morao da ode iz Sarajevo u 'ovu rupu' u Rogatici i još pamtim kako je besno izgovarao 'rupa'", kaže Džozef.

Mirovni sporazum dogovoren u američkom Dejtonu, a potpisan u francuskom Parizu, sklopljen je u novembru 1995.

Ali, do kraja februara 1996. Sarajevo je zvanično i dalje bilo pod opsadom.

Kada se Vojska Republike Srpske (VRS), jednog od dva entiteta na koje je podeljena BiH Dejtonskim sporazumom, povukla iz Sarajeva, vlasti Federacije BiH počele su da preuzimaju kontrolu nad gradom.

„To je trenutak kad sam rekla: evo ga - vraćam se u BiH", seća se glumica Hasija Borić.

Međutim, u Beču je morala da provede još nekoliko meseci pošto je bila zaposlena u tamošnjem Narodnom pozorištu.

Život pod opsadom

Više od tri godine ranije, prvog dana ratne 1993, Aida Feraget je „dobila novu frizuru umesto sahrane", kako kaže za BBC na srpskom.

Tada ju je snajperista promašio za nekoliko centimetara.

Ciljao je u glavu, ali metak je prošao kroz njenu kosu, danas kratku.

Prva pomisao joj je bila zašto neko umesto da proslavlja Novu godinu bira da sa okolnih brda puca po civilima u Sarajevu.

„Tek kasnije sam se naljutila, jer danima nisam ništa čula na desno uvo, a i taj metkom ošišani pramen mi je falio", priča Aida.

Ponekad joj smeta kada sluša priče o hrabrim ljudima u gradu pod opsadom, jer kaže da nije bila takva.

„Svaki dan sam bila prestrašena."

Ponajviše zbog oca koji je i za vreme rata svakodnevno išao na posao, ali je straha bilo i kada bi ispraćala drugove.

Plašila se i za komšije jer nije svima bilo isto da tada žive u Sarajevu, tvrdi.

„Gore od toga da si Sarajka ili Sarajlija u opsadi srpskih snaga je bilo samo jedno – biti Srbin u Sarajevu.

„Znam, jer sam jednog mesecima sakrivala kod sebe od Cacinih", priča Feraget.

Mušan Topalović Caco bio je odmetnuti ratni komandant 10. brdske brigade Armije BiH, a pod njegovom komandom mučeni su i ubijani nemuslimanski stanovnici Sarajeva.

Tokom propale akcije hapšenja 26. oktobra 1993. ubio je devet policajaca i vojnika, a dan kasnije je ubijen.

Sredinom novembra 2021. tadašnja gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić otkrila je spomenik Cacinim žrtavama na Kazanima, jami u kojoj su bačeni ubijeni civili.

Nekoliko kilometara dalje, na liniji razdvajanja dve vojske rat je zatekao i Edinu Kamenicu, nekadašnju novinarku Oslobođenja, lista koji je 1992. i 1993. dobio brojna svetska priznanja.

Ne voli da se seća perioda od aprila do septembra te godine, kada je živela u zgradi koja je delila dve neprijateljske vojske.

Odmah joj, kaže, kroz glavu prolaze slike srpskih vojnika u uniformama koji su upadali u stanove, pljačkali, silovali i tukli.

„Naravno, najgore je bilo onima s muslimanskim i hrvatskim imenima, ali pijanom i drogiranom vojniku je često svejedno ko će mu biti žrtva", priča Edina za BBC na srpskom.

„Strašni zločini su počinjeni u tom delu Sarajeva koji je bio pod kontrolom tadašnje Srpske Republike", seća se bivša novinarka.

Edina Kamenica pokazuje na most preko kojeg je prešla na teritoriju pod kontrolom Armije BIH nakon što je proterana iz njenog doma u KovačićimaAutor fotografije,BBC/Sladjan Tomic
Potpis ispod fotografije,Edina Kamenica pokazuje na most preko kojeg je prešla na teritoriju pod kontrolom Armije BIH nakon što je proterana iz njenog doma u Kovačićima, u koji se vratila tek 1996.
Edina je živela u naselju Kovačići, pod kontrolom VRS, koje je tada samo reka delila od državnog parlamenta i teritorije pod kontrolom Armije Bosne i Hercegovine.

Za pet meseci života na liniji često se dešavalo da joj vojnici upadaju u stan, koji po njihovoj naredbi nije smela da zaključava.

U tom periodu samo je 15 puta uspela da izađe iz zgrade.

„Sve što je bilo potrebno nama nesrbima, kupovao je naš dobri komšija Srbin", pamti Edina.

Seća se da je nekoliko puta pijane i drogirane vojnike pod srpskom komandom uveo u vlastiti stan i ubedio da nemaju razloga da idu dalje.

„Pitanje je šta bi bilo sa nama da nije tako radio."

Niko još ne zna tačne podatke o broju ubijenih Sarajlija iz tri naselja koja su bila linija razdvajanja dve vojske - Grbavica, Vraca i Kovačići.

„Na Grbavici je nestalo 259 ljudi, od čega se i dalje traga za 60 osoba", kaže Emza Fazlić, portparolka Instituta za nestale osobe BiH.

Skoro 30 tekstova Edine Kamenice Sud BiH koristio je kao dokazni materijal tokom suđenja Veselinu Vlahoviću Batku, bivšem pripadniku srpskih paravojnih snaga, osuđenom na 42 godine zatvora za ratne zločine nad bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom u sarajevskim naseljima Grbavica, Kovačići i Vraca.

Kada su je snage VRS u septembru 1992. proterale iz vlastitog doma, usledio je novi pakao.

Živela je bez struje, vode i hrane.

„Svakodnevni odlazak u redakciju često je bio pod kišom snajpera i granata, a ponekad sam čekala sat ili dva da bih pretrčala ulicu", opisuje.

Nekoliko puta je pukom srećom izbegla smrt i masakr poput onog na gradskoj pijaci Markale, kada su desetine ljudi ubijene, ili ispred Zemaljskog muzeja, kada je ubijen sedmogodišnji dečak Nermin Divović.

„Mimoišli smo se koji sekund pre.

„Snajperista je i mene imao na nišanu, ali je odabrao dete", govori Kamenica.

Činjenica da je Srpkinja u gradu pod opsadom srpskih vojnika, Nadi Cvitešić nije stvarala problem.

Za četiri godine rata, priča mi, nije imala nijednu neprijatnu situaciju.

Nije se plašila za sebe, ali jeste za Tatjanu, njeno jedino dete.

Čim je počeo rat, poslala ju je u Italiju.

„Suprug i ja smo odlučili da ona ide.

„Ako nas dvoje poginemo, neka makar ona ostane živa."

Nedugo posle preseljenja u Italiju, Tatajna se udala.

Nada na ćerkinu svadbu nije mogla da ide, ali je pod granatama organizovala proslavu u Sarajevu.

„Doneli smo gitaru, svirali i pevali", seća se.

Gradom su vladali nestašica i glad, ali Nada je uspela da prikupi dovoljno konzervi iz humanitarne pomoći.

„Bilo je hrane i obezbedili smo smeštaj", naglašava s ponosom.

Konzerve su u to vreme za Nadu bile „zlata vredne", a isti opis, samo za kanister vode, koristi i Edina Kamenica, koja je često u ranu zoru išla po vodu.

Deluje čudno, ali vreme u kojem niko nije znao da li će preživeti do večeri ili jutra budilo je u ljudima najlepša osećanja, kaže Edina.

Svakodnevna neizvesnost činila je da ljudi budu neizmerno srećni zbog sitnica.

„Jednom sam dobila jaje, a nas desetak je selo i većalo šta je najbolje da uradimo od njega", priča mi, uz smešak.

Nekada smo radili u istoj redakciji, ali prvi put pričamo o ratu.

Pitam je čega se još lepog seća, a ona odgovara kako je njena mama od trava pravila najlepše ručkove.

„Cvet tikve nam je bio zamena za kajganu.

„Smrt, stradanja, mrak svuda okolo, ali je dugo u svakome od nas tinjala nada da će mir ubrzo doći.

„Zato smo grabili trenutke sreće", dodaje Kamenica.