Je li krah na SB PIC ujedno i kraj OHR-a?
Zasigurno, OHR kakav smo znali, više ne postoji!
Benjamin Haddad, ministar za Evropu u Vladi Fancuske, prije par dana, tokom jednog intervjua reče da EU želi BiH kao jaku državu. I posebno naglasi da 'EU nije ovdje zbog nekih energetskih dilova'. Kojima se Unija sve više protivi.
Ali ista ta Unija ne radi ništa na alternativama. Dok u Grčkoj razvija plinovod koji vodi k Ukrajini, u BiH je protiv istog takvog!
Haddad u pomenutom intervjuu upozori da BiH ovisi od EU. Nešto više od 70 posto njenog izvoza ide u države Unije.
No, isto toliko njene političke pozicije zavisi od SAD.
EU nije u stanju popuniti tu prazninu.
Da je Unija, s prvim danima sraza sa SAD oko Christiana Schmidta u BiH poslala barem 3.000 vojnika i rekla da su na raspolaganju visokom prestavniku, stvari bi mogle početi izgledati drugačije. Ali ne samo da nije, to je naprosto nezamislivo!
Na teritoriji EU živi skoro 450 miliona ljudi. A nemaju ni 3.000 vojnika koje bi brzo poslali na jedno mjesto?!
A SAD u istoj toj EU imaju raspoređenih i do 100.000 vojnika. Oni se rotiraju, neke rotacije su otkazane, neke pomjerene, ali u najgorem slučaju, u ovom momentu na teritoriji EU boravi najmanje 70.000 američkih vojnika. Naoružanih do zuba!
I EU im ne može parirati.
Ne, to nije (američka) okupacija! Šta više. To je dosadašnji odnos u kojem su Amerikanci držali vojsku, a Evropljani ganjali 'principe'. I u tom 'ganjanju', 33 godine od prvog obećanja BiH i region su svjetlosnim godinama daleko od ulaska u EU!
Sada se to mijenja.
Svjedočimo redefiniranju odnosa između dvije strane Atlantika.
Evropljani sve više pokazuju nesaglasje s Vašingtonom. I to oko ključnih globalnih pitanja – od trgovinske politike i industrijske strategije, do rata u Ukrajini i odnosa prema Kini.
Jedna od najvećih tačaka neslaganja odnosi se na ekonomsku politiku.
Sjedinjene Američke Države kroz zakonske pakete poput podsticaja za zelenu industriju i domaću proizvodnju (uključujući industrijske subvencije) nastoje ojačati vlastitu proizvodnu bazu i smanjiti zavisnost od uvoza.
Evropska unija, s druge strane, upozorava da takve mjere mogu dovesti do narušavanja globalne konkurencije i odljeva investicija iz Evrope u američko tržište, što Brisel vidi kao oblik industrijskog protekcionizma.
U evropskim prijestolnicama sve češće se čuju pozivi na „uravnoteženiji pristup“ i mogućnost odgovora kroz sopstvene subvencione i industrijske politike.
Iako SAD i EU dijele stav o podršci Ukrajini u ratu protiv Rusije, razlike postoje u dinamici i dugoročnim ciljevima.
Vašington se češće fokusira na vojnu podršku i brzinu isporuke pomoći, dok dio evropskih država, posebno u zapadnoj i južnoj Evropi, naglašava potrebu za diplomatskim kanalima i kontrolom rizika eskalacije.
Također, u Evropi postoji zabrinutost oko dugoročne finansijske održivosti rata i tereta koji bi mogao pasti na evropske budžete.
SAD na to odgovaraju ponudom da okončaju rat priznavanjem faktičkog stanja. Više ili manje. EU to kategorički odbija!
Još jedno ključno razilaženje odnosi se na politiku prema Kini.
Sjedinjene Američke Države sve otvorenije Kinu definišu kao strateškog rivala i sigurnosni izazov, uz fokus na tehnološko i vojno nadmetanje.
Evropska unija pokušava zadržati složeniji pristup, opisujući Kinu istovremeno kao partnera, konkurenta i sistemskog rivala, što dovodi do razlika u trgovinskim i investicionim politikama.
Dio evropskih država i dalje insistira na očuvanju ekonomskih veza s Kinom, posebno u industrijskim sektorima koji zavise od kineskog tržišta.
Unutar NATO saveza pojavljuju se i razlike oko buduće podjele tereta.
Sjedinjene Američke Države već godinama insistiraju da evropske članice povećaju izdvajanja za odbranu i preuzmu veći dio sigurnosnog tereta.
Evropska unija istovremeno razvija koncepte „strateške autonomije“, što u Vašingtonu ponekad izaziva zabrinutost da bi Evropa mogla graditi paralelne sigurnosne strukture.
Posebno su rastuće i sve veće tenzije u oblasti digitalne ekonomije.
EU uvodi stroge regulative za velike tehnološke kompanije, dok SAD upozoravaju da bi takav pristup mogao diskriminirati američke kompanije i usporiti inovacije.
Ovo pitanje postaje sve važnije jer digitalni sektor zauzima ključnu ulogu u globalnoj ekonomiji i sigurnosti.
I sada, na sve ovo, dolaze i teme iz BiH! Jesu li Evropljani - EU i Britanci - spremni odgovoriti na izazove?
Hoće li SAD sada otići 'u drugu krajnost'? Uz Rusiju?
Kada se slonovi tuku, najviše strada trava!
