Tmurna je jesen bila te 1992. godine. Nema dana kad vas ne ubije vijest
jer je poginuo, nečiji sin, brat, komšija...
U Sapni sam.
Kad neko iz avlije mahne „de svrati, evo vruća krompiruša“, srce naraste ko nekad za Bajram.
Najčešće svratimo kod Muharema-kovača, kod Juse predratnog trgovca u čijoj kući se tokom rata
nahranio i znanani i neznanani.
Niko ne broji ni dane ni datume.
Osvanula je kiša.
Nema šta ni da se zapiše.
Ispod prozora kuće u kojoj sam tih dana boravila promaknu glava Hasiba
Pike.
A kad Piko svrati, insanu bude drago jer sa sobom donese onaj gradski zvornički duh, protkan
samo njemu svojstvenim marifetlucima. Kad neko ugleda Piku, govorio bi „eto nafake“..
Piku sam upoznala još davne 1979. godine.
Inače, poznavala ga je cijela
zvornička čaršija i okolina, i susjedna Srbija.
Njegova zona odgovornosti bila je pijaca. Kad neko traži „čovjeka s
biljegom na čelu“ zna se da traži Piku. Nestašica kafe – ima kod Pike. Kupovina
i prodaja deviza, opet, kod Pike.. Preprodaja „ispod ruke“, a ko drugi do Piko.
Uvijek dotjeran, uglađen, kulturan...
Takvog ga se sjećam i iz rata.
Samo što je pobjegao Arkanovim katilima u Zvorniku, obreo se u Tuzli, a
onda u Sapni gdje se pridružio odbrani domovine. Znalo se za Pikine
„sposobnosti“. Zvali smo ga „car za uvezivanje“ . Nema goriva za vojna vozila,
Piko u Tuzli začas „uveže“ nekoliko buradi, nema brašna za vojnu kuhinju, opet
, Piko „uveže“ ne samo brašno, već i šećer, i makarone, i ulje.. Kad bi uspio
da „uveže“ kafu, onako iz džepa, da niko ne vidi, što jest, jest, djelio bi je onim dražim... Nekad bi nešto sakrio u sobi u
kojoj je spavao sa grupom Zvorničana, ali nikad za sebe, nego „za posebne
prilike“.
Kažem, osvanula je kiša. Piko na vratima,
veli da će kad smrkne kod njega biti
„važan sastanak Zvorničana i drugih“ pa da dođem i ja i još neki ljudi.
Šta je u pitanju, neće da kaže.
Kuća u kojoj je tokom rata stanovao Piko
bila je s gornje strane puta za Teočak, preko puta Ratne bolnice u čijoj
blizini je bila i vojna kuhinja. Jeste smrklo,
ne ide mi se, ali... Bit će tu nekadašnjih mojih zvorničkih komšija ,
prijatelja...
Idem puteljkom, strana, mrak, klizavo, rondam u sebi što mi to treba.
Odjednom, neki nestvaran miris doprije do mene. Kako se primičem vratima
kuće, miris sve jači, nešto mi lijepo u duši... Ljudi moji, pa miriše halva!
Piko otvara vrata.
Vidim čudo: na „smederevcu“ velika šerpa, a pored stoji Pikin cimer
koji s pogolemom motkom miješa halvu. Unutra
već nekoliko znanih likova iz Zvornika, iz komande, policije, ratne bolnice...
