"Dve su kolone toga 10. jula 2021. godine krenule na put: jedna spram Srebrenice/Potočara, druga spram Ljubovije. Jedna da ukopa još 19 žrtava genocida, druga na koncert Svetlane Ražnatović. Jedna na komemoraciju žrtvama, druga na iživljavanje nad žrtvama.
To je razlika između ta dva sveta: fizički udaljena 12 kilometara, duhovno svetlosnim godinama", pišepiše Dinko Gruhonjić za portal Autonomija.info.
“Blic” je javio: “Ceca sa 20.000 ljudi bosa i mokra peva po kiši! Spektakl koji nije viđen a ona blista u belom”.
Istovremeno, dvanaest kilometara dalje na mesečini se belasaju hiljade nišana, nadgrobnih spomenika srebreničkog genocida.
Srbija i Republika Srpska su duhovne pustinje. To su duhovni logori.
Dvanaest kilometara na istok dvadeset hiljada je došlo da vidi Cecu. Dvadeset i kusur hiljada je, prema izveštaju Vlade Republike Srpske iz 2004. godine, bilo direktno i neposredno uključeno u organizaciju i egzekuciju u Srebrenici. Pomislite samo: koliko je još hiljada bilo neposredno uključeno u genocid sa istočne strane Drine. Pa svima njima dodajte najbližu i dalju rodbinu prijatelje i komšije. Svi su oni ne samo znali, već i odobravali. Zato sada tako zdušno i lažu. Ne jer ih je stid, nego jer ne vide nikakav problem u tome. Ubiti “baliju” njima je prirodna stvar. Nož, žica, Srebrenica.
Koliko je njih bilo na koncertu Svetlane Ražnatović u Ljuboviji? Koliko njih “nije znalo”, a koliko njih je namerno došlo u Ljuboviju, svesni da je koncert organizovan kao provokacija i novo ubijanje porodica žrtava genocida? Krvavi cinizam dželata.
Nema tu hepienda.
“Drago mi je da se večeras družimo i uživamo zajedno. Ovo je tek početak”, prikazala se utvara u belom, Svetlana Ražnatović. A onda se izula.
Svi tekstovi koje su tu noć objavili Alo, Kurir, Srpski telegraf, Informer i ostali šljam bili su u dlaku isti. Što znači da su izdiktirani iz jednog centra. Zna se iz kojeg: od onoga što je sebe proglasio žrtvom plastične flaše na mezarju gde su ukopane hiljade žrtava genocidne politike koju je podržavao dok je izgovarao: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana!” Od onoga što je bio ministar dezinformisanja, u vreme kada je 1999. ubijeno 100 Albanaca za jednog Srbina. Ukupno, njih oko 400. Među njima i devojčica od sedam godina. U selima Meja i Korenica kod Đakovice.
I svi su se, naravno, pravili blesavi da koncert Svetlane Ražnatović nema nikakve veze sa sutrašnjom komemoracijom u Potočarima. Krvavi cinizam dželata.
Nema tu hepienda.
Nema hepienda za društvo koje je ćutalo od 10. do 19. jula 1995. godine. I koje uporno ćuti li ćuti, do dana današnjeg. A i kad progovori, bolje da ćuti.
Sem retkih tviteraša, niko u Srbiji reč nije urliknuo povodom prikaze u belom, u predgrađu masovnih grobnica. Na stadionu FK Drina. Drina je, inače, najveća masovna grobnica na Balkanu. Pazite, zato, kad se kupate, kad idete na regate ili kad jedete ribu. Da vam ljudska kost ne zapadne u grlu.
Uzalud je boriti se za “čiste reke”. Gde ste bili ujutro, 13. jula 1995: šesnaest muškaraca iz kolone, zarobljenih u području Konjević polja, streljano je na obali reke Jadar, pritoci Drine. I kakva je to ekologija koja se ne bori protiv mentalnog zagađenja? Jer, šta je problem mentalno kontaminiranima da bace gomilu plastičnih flaša, pokvarenu veš mašinu ili krntiju od automobila u jezero Perućac, na primer. Kad su – do juče – klali, streljali i na isto to mesto bacali ljude. Nema “zdrave životne sredine” bez borbe protiv moralnog idiotluka.
