Piše: Almasa Hadžić
Danas prolazi deveta godina kako nas je napustio Nisvet Džanko. Otišao je čovjek u karo košulji,u čijoj čuvenoj, u miru zapisanoj biografiji stoji da ga „ni jedna vojska nije zaobišla“, da mu je broj cipela 48, visina 2 metra, da je volio filmove i gledao ih u svim terminima, da je ....
Ono što nije zapisao, ostalo je u
sjećanju mnogih od nas koji smo s Nisvetom proveli rat, zvanično , u Tuzli, a
nezvanično šunjali se po ratištima Zvornika, Teočaka, Gradačca, Brčkog, Kladnja
gdje god je ljudska noga mogla doći, a metak redovno promašio.
I tako se družili, pričali o svemu
i svačemu i smijali se i kad nam do smijeha nije bilo, uvijek računajući da kad
osvaneš, možeš da ne zamrkneš.
„Cigar duhana i eto te u Sarajevu“,
kaže nostalgično, prilikom jedne naše zajedničke ratne posjete borcima Prve
muslimanske birgade u okolini Kladnja.
On, Lutvo i ja, ugrijasmo se
kupusnom čorbom s dosta vode, soli i bibera, u ratnoj kuhinji u Ravnama. Snijeg
pada, a oko mu stalno baca prema Sarajevu.
„Mogu misliti što je gore napadalo“,
opet će o Sarajevu.
Ne govori, a iz njega izvire
nostalgija prema „najvoljenijem gradu“.
U tašni mu svježe ispečen hljebčić
za „nedaj Bože gladi“, a dobar je, veli, u samoodbrani, jer „koga udarim ovim hljebom glava mu na dva
dijela puca“. Crče, smijući se.
Takav je Nisvet bio.
U najdeblju knjigu ne bi stali
upamćeni detalji sa naših dogovorenih i nedogovorenih susreta, zajedničkih
posjeta raznim jedinicama, razrušenim selima u kojim bi nam nerjetko, iz
podruma kakve ranjene kuće, domaćin mahnuo da svratimo, da se ogrijemo, usput
dodajući toliko željenu informaciju da „krompiruša samo što nije pečena“.
„Dosta mi hrane za tri dana“ kaže
prilikom jedne, kako ju je nazvao, „zvanične i prijateljske posjete“ Međeđi.
Domaćini mu Hasan, Meša, Sakib, Zijo, Nurdin, Muhamed, Šiško i ostala družina
sa radija „Glas Drine“
Govorio bi da su mu svi Podrinjci
rođaci po „drinskoj liniji“.
Gutali smo Nisvetove kolumne
„Rato'e“.
I da se smiješ i da plačeš.
Vlast u Tuzli škrguće zubima, nije
im pravo što im u svakoj kolumni,
redovno, prefarba dotadašnju biografiju, ali, prolazi.
„Nije na dobro, zgrabit će ga“,
kaže jedan od njegovih kolega. I ne bi dugo.
Pronese se vijest „mobilisali
Nisveta“. Pravac Majevica.
„Što si ga pis'o – pis'o“ kaže,
obradovan, jedan politički smrdljivac, uvjeren da, uz zaduženu pušku, Nisvet nije imao vremena da ponese olovku i
papir. Budala!
Jedno jutro idem sadašnjom
Turalibegovom ulicom, na dionici ispred sjedišta „kapejota“ kako je tada, u
naletu humora,volio reći za SDP, kad ono, u susret mi ide Nisvet.
Lice ispijeno, pomodrilo, oči
podbuhle, uniforma visi na njemu. Veli da je noć ranije došao s ratišta, prespavao u
Grafičaru, pa ode do „Zmaja“, a poslije „vidjet ćemo“.
Imao je u tašni rukom napisan tekst, samo da ga prekuca.
Nudila je Nisvetu „vlast“, pred
mobilizaciju, „finu paru“ samo da se okani rubrike „Rato'e“, ali.
„Ne znaju oni da je meni, dnevno, dovoljna hurma i šamar“ govorio bi.
