Pismo Enide Selimović Mehinović rasplakalo prisutne na dženazi u Kalesiji

Teško je bilo rasti bez tebe i još uvijek je teško.

Ja ne znam kako je bilo biti dijete, imati sretno i razigrano djetinjstvo, ne znam, jer je prošlo u borbi za život. Morali smo brzo odrasti, morali smo biti jaki, morali smo, babo, zbog Nje, da je ne slomimo.

Danima nije jela, spavala, ali izvela nas je na pravi put. Znaš ti nju, ona je jaka, plače krišom da je ne vidimo, ali oči njene ne lažu, tužna je, boli je.

Teško je gledati drugu djecu sa očevima, a ja tebe nemam. Nemam tvoje ruke da stisnu moju.

Velika je ova moja bol, a nije samo moja. Ljutnja mi je nekad i veća jer oni što su te ubili, ubili su još na hiljade, zbog imena, zbog toga što ste bili muslimani.

Ti isti su živi, hodaju ulicama grada Zvornika, grada u kojem sam se ja rodila, mog grada. Njima život nije stao, oni žive, smiju se, na slobodi su, a ne bi smjeli biti.

Ubjeđuju me da imamo pravosuđe u Bosni, a ja ga ne vidim, zakazalo je, neće, ne želi, nema osjećaja.

Sramota me, sramota me svakog ovog bijelog kamena pojedinačno, jer niko ne odgovara za ono što se vama desilo.

Sramota me jer nam nije dovoljno stalo da pravda bude zadovoljena.

Mi smo mali da pravdu uzimamo u svoje ruke, a oni koji to  mogu, neće, ne trude se.

Ovdje ti obećavam – dočekat ću ja pravdu, dočekat će je moja djeca, naša djeca, dužni smo vam. To je naša obaveza. 

Dođe još jedan 1. juni, a nije samo prvi – svaki je dan tuga, ljutnja, bol, razočarenje. Nekad ne znam ni sama šta osjećam.

29 godina prođe, čitav jedan život. Imao si koju godinu više kad su te ubili, imao si babo onoliko godina koliko im imam ja danas“.