„… U celoj BiH i Hrvatskoj nije bilo srpske kuće iz koje neko nije zverski okončao u Jasenovcu, Jadovnom, u jamama, krečanama, rekama, crkvama. Svaka porodica i svako prezime naše nosili su Golgotu u sebi… Ali, svak je znao da se ustaški zločin i zločinci, da se svi slični zločini i zločinci, upisuju u Knjigu srama i poraza, koja je večna, neprolazna… Sada je, nažalost, i srpsko ime upisano u Knjigu srama. Dobili smo i mi naše Artukoviće i naše Budake…“
Izgovorio sam ovo 22. aprila 1994, u beogradskom „Sava centru“, na takozvanom Drugom kongresu srpskih intelektualaca. Pobesneli su. Skočivši sa sedišta, gađali su me čim su mogli, zviždali, psovali. „Vi niste srpski intelektualci, nego prljavi podrum i temelj prljavog rata, čiji ste promoteri“, rekao sam, napisao je lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković u tekstu za list Danas.
Tada, usred rata, pre 27 godina, u Srbiji je bilo snažno i svakodnevno žigosanje vladajućeg režima i njegovih Artukovića i Budaka. Još pre rata ubijali su protivnike rata u pobunjenoj Srbiji. Na demonstrante u Beogradu, 9. marta 1991, izveli su i tenkove.
A danas? Na još krvavim razvalinama ubijene Jugoslavije, ubija se istina o ratu, zločinima i zločincima. Već dve decenije sprovodi se propagandna lobotomija nad onima koji pamte kako je bilo i dresura rođenih u miru. Sve televizije i mediji u bunkere zaborava sklonili su našu Knjigu srama i poraza.
Živimo vreme „postistine“. „Istine“ koja satire istinu. Ništa nije bilo kako je bilo.
I, gde smo, kud nas to vodi? Narod u Republici Srpskoj brže je mobilisan protiv zakona „novog Oskara Poćoreka“, kako nazivaju Valentina Incka, nego što je 1914, takođe krajem jula, kada joj je Austrougarska objavila rat, Kraljevina Srbija sprovela munjevitu mobilizaciju i, uskoro, na Ceru, potukla invazione korpuse bečkog generala Oskara Poćoreka.
Valentin Incko jeste Austrijanac, ali niti je general, niti je svojim zakonom, kao visoki međunarodni predstavnik za BiH, kojemu je Dejtonskim mirovnim sporazumom dodeljena uloga staratelja nad mirom u toj zemlji, ikome objavio rat. Za agresora na Srpsku i sve Srbe označen je zbog toga što je proglasio zakon o kažnjivosti poricanja zločina protiv čovečnosti i nepriznavanja pravosnažnih presuda međunarodnih sudova o genocidu. Zbog toga, zapravo, što je prepisao odredbe dva zakona o kažnjivosti negiranja holokausta nad Jevrejima, donetim u Nemačkoj i Austriji.
– Odbacujemo Inckov zakon! – unisono su, bez ijednog glasa protiv, uzvratili poslanici u parlamentu Srpske, uz medijsku, a i političku, podršku predstavnika i vlasti i opozicije u Srbiji.
Šokantno je i opasno ovakvo nacionalno jedinstvo. Ono je invalidno i pravno, i moralno, i duhovno, i civilizacijski. Celom srpskom narodu se nameće da bude žirant ubicama i režimu koji su počinili masakr u Srebrenici.
U čemu je razlika između srebreničkog genocida, koji poriču i u Srpskoj i u Srbiji, i „velikog zločina“, „užasnog zločina“ koji, eto, priznaju i osuđuju? Svi ubijeni bili su civili i ubijeni su zbog toga što su bili muslimani. Ubijeni su zbog „zločina rođenja“, istog „zločina“ zbog kojeg su hrvatske ustaše istrebljivale Srbe, Jevreje i Rome. Nacizam. Genocid. Holokaust. Magnum crimen. Razni su nazivi za istu suštinu.
